Netizen

Svi ćemo se složiti da u izbornom procesu nema više ni trunke dostojanstva, ali problem sa izborima u Srbiji ne potiče odatle, već je sličniji problemu sa fudbalom (soccer) u Americi – jebeš dostojanstvo, izborni cirkus nije dovoljno atraktivan. Otud nezadovoljstvo građana – ne zbog toga što “su svi isti”, ili, što im je pun kurac političara, ili što više ni mala deca ne nasedaju na njihove nevešto odglumljene nastupe i spotove, već isključivo zbog toga što smatraju da bi izborni proces mogao biti mnogo zabavniji (atraktivniji), i da loše glumatanje dostojanstva kvari zabavu. Ovo što se trenutno nudi, neodoljivo podseća na zastarele i prevaziđene serijale poput “Dinastije” i “Dalasa”, (da ne pominjem “Bolji život”). Ili kao film o Inspektoru Kluzou sa gomilom selebriti guest starova, a bez Pitera Selersa.

Mogu se, kao privremeno rešenje, unostiti sitne, kozmetičke izmene u proces, npr. nešto poput “Igara bez granica” (ili “Takeshi’s Castle”), samo, lepo, po partijama, pa se tamo pokazuju kako su snažni, energični, snalažljivi etc. Pre izborne tišine dakako treba uvesti izborni krik, kada od 20 do 20,10h narod izađe pa vrišti, i onda eksperti imaju još jedan termin da kroz analizu vriska prognoziraju rezultate izbora (ovo je odlično za televizije i oglašivače). Vi mislite da se ja zajebavam, ali već godinama uspešno proričem budućnost. Samo zamislim najgluplji mogući ishod, i tako se i desi.

Kvalitativni skok unapred bilo bi višesistemsko uređenje: na nivou mesne zajednice jedan sistem, na nivou grada drugi, na nivou okruga, regija, krajina i pokrajina treći, na nivou države četvrti, i to, ipso facto: na mesnom nivou komunizam, na nivou grada demokratija, na nivou okruga, regija, krajina il pokrajina feudalizam, a na nivou države nacionalnu korporaciju.

Na mesnom nivou, tako, nema stranaka, već isključivo aktivista, i tu, kao u Titova vremena, glasamo imenom i prezimenom za našeg zastupnika u mesnoj zajednici. To su sve naše komšije i komšinice, znamo ih, i nema posebne potrebe za arčenje para na kampanje – svako zna šta mu se dešava u komšiluku. Gradske vlasti, normalno, proganjaju ove komuniste, kao u stara dobra vremena.

Na nivou grada (ili opštine) mogu gradske oligarhije da treniraju građansku demokratiju, ali na starogrčkim principima: svi zainteresovani na trg, pa se tamo, na trgu, sve i rešava. Čemu služe prazni trgovi – ničemu. Od skupštinskih sala mogu da se naprave bioskopi ili već druge svetovne saborne institucije, ionako kulturnjaci stalno nešto kukaju da nikad dosta kulture.

Na nivou regija, okruga ili pokrajina ide kneževski sistem. Nema ni potrebe za izborima, nego se najmoćniji oblasni lordovi postavljaju i smenjuju po sistemu jači ker jebe. E, sad, da dinastičke borbe ne bi eksalirale (i da bi se izbeglo stvaranje incestuoznih kraljevskih loza i degeneracija), na nacionalnom nivou to vodi jedna firma – nacionalna korporacija.

Nacionalna korporacija (mora da bude AD) lepo predstavi šta će za koliko para da uradi, odn. kome će koji posao za koliko novca da autsorsuje, pa se lepo bira čija je ponuda najbolja, i to je to. Mogu te nacionalne korporacije biti članice raznih multunacionalki, a može u nacionalnim korporacijama biti i stranog kapitala, ne smeta, ionako je to već tako. Tu bi lobisti ostali bez posla, ali to je snalažljiv svet i brzo će pronaći neko uhlebljenje.