Prvi radni dan (Ulješura Pictures, snimljen 2004/2010) – Stipan Milodanović

ili

Download link – Prvi radni dan.

::

Ako se pitate zašto bi koristili Linux operativni sistem, daću Vam nekoliko razloga zbog kojih bi u najgorem slučaju trebalo bar da ga probate.

–

Ideologija – Ako pogledamo na istorijski razvoj, primećujemo da je Linux krenuo kao projekat iz hobija, a danas se koristi na milionima uređaja širom sveta. Setimo se da je Linux i dalje nekomercijalan, pa će Vam biti jasno da je u pitanju kvalitetan proizvod koji se već dve decenije drži svoje ideologije o slobodi i otvorenosti, a to podržavaju i giganti IT industrije (IBM, Intel, Google…)

–

Sigurnost – Pored toga što je sistem projektovan na način da bude siguran i zaštićen, statistika govori sve: Na Windows platformi godišnje se registruje na desetine hiljada novih virusa, dok je na Mac-u i Linuxu svega par desetina od kojih nijedan nije rasprostranjen i opasan za široke narodne mase. I pored toga, skoro sve Linux distribucije dolaze za besplatnim firewall-om i antivirusom. Ne morate se brinuti od raznih napasti na Internetu, a podaci na hard disku računara mogu biti kriptovani kako im niko drugi sem Vas ne bi pristupao.

–

Cena – Za početak sam OS je besplatan, a uz njega i hiljade programa raznih namena. Za većinu standardnih potreba nećete morati da dokupite nijedan program. Na primer, kancelarijski računar, prenosni računar, server ili desktop mašina mogu da koriste sve programe iz repozitorijuma distribucije potpuno besplatno.

–

Performanse i resursi – Većinu Linux distribucija možete instalirati i na starijim i slabijim računarima. Iz novijih će biti iskošišćena sva njihova snaga, a starima će biti udahnut novi život kroz upotrebljivost na brojne načine. Koji god stari računar da imate, možete instalirati neku od distribucija na njega i koristiti ga kao internet klijent, media player, kućni server, ruter ili šta god Vam padne na pamet…

–

Jednostavna instalacija – Nekada je instlacija bilo kog operativnog sistema bila posao za stručnjaka. Danas je stvar potpuno drugačija i siguran sam da bi svako mogao da se snađe sa instalacijom jednog savremenog Linuxa. Pored toga što je sama instalacija uprošćena do maksimuma, prevodi na skoro sve svetske jezike ruše sve barijere u strahu od korišćenja računara.

–

Reinstalacija OS-a – Gotovo da nikada nećete morati da reinstalirate operativni sistem svog računara. Dok korisnici Windowsa moraju povremeno da “ubiju sistem” da bi “digli novi sistem“, u Linuxu to ne postoji. Sistem se instalira na jednu particiju, programi na drugu, a Vaši lični podaci i podešavanja na treću. Nova verzuja sistema se automatski najčešće dobija kroz ažuriranje (update) sisetma, a u slučaju potrebe za ponovnom instalacijom (novi hard disk ili sl.) svi podaci i podešavanja sistema se veoma lako prebacuju.

–

Instalacija i update programa – Skoro da nikada nećete morati da tražite instalacije programa po Internetu ili proveravati da li je izašla nova verzija. Svi programi se u vidu paketa organizuju u repozitorijume (riznice) odakle se automatski instaliraju u Vaš sistem na svega par klika mišem (ili jednom komandom u konzoli).

–

Defragmentacija diska – Ako ste nekada radili defragmentaciju diska znate koliko je to dosadan posao i koliko dugo traje. Fajl sistemi u Linuxu brinu se samostalno o fragmentaciji i organizovanju datoteka na samom fizičkom hard disku pa će sistem u svakom trenutku raditi na optimalan način.

–

Dodatni programi – Svaka Linux distribucija dolazi za stotinama, a neke čak i sa desetinama hiljada programa. Većinu stvari koje Vam zatrebaju naći ćete na instalacionom disku  ili kroz repozitorijume na serveru Vaše distribucije.

–

Vizuelni izgled – GUI ili ono što vidite je na većini distribucija standardno doteran da izgleda bolje od bilo koje verzije Windowsa. KDE, na primer, posedovao je mnoge funkcije koje su u Windows dodate tek posle par godina u Visti. Da je Linux par godina u prenosti ispred Windowsa, pokazaće Vam i ovaj video klip. I pored svega toga, sve što vidite na ekranu (a i ono što ne vidite) se može podesiti da izgleda ili radi na koji god želite način.

–

Za one koji bi još malo da se raspitaju “Zašto je Linux bolji?“, postoji poduža lista na raznim sajtovima na Internetu pa se družite sa Google-tom

–

GNU/Linux nije samo operativni sistem, već predstavlja duh zajedništva, slobode, deljenja i kreativnosti, a pre svega mogućnost izbora…

——————————————————

———————————————

više na plagosus/blog

::

Ekipa filma “Prvi radni dan” na svetskoj TV premijeri filma, kod Pap Jančike na K23.

Vođa filma vodi i TV show.

::

Upravo završen četvrti Festival dokumentarnog rock filma DORF koji se održao u 3 grada istovremeno – Vinkovcima, Zagrebu i Rijeci okupio je više od 3 tisuće posjetitelja iz Hrvatske i susjednih zemalja.

Žiri u sastavu Igor Mirković, Gordan Nuhanović i Petar Mitrić najboljim filmom proglasio je film „Prvi pravi ženski zvuk“ Brankice Drašković iz Srbije, o legendarnom novosadskom sastavu Boye, „za informativan i iscrpan prikaz društveno-sociološkog i kulturnog konteksta 80-ih godina u kojem je ponikao jedan od prvih ženskih rock sastava u tadašnjoj državi“.

Posebnu nagradu žirija „za dinamičnu i dokumentarno relevantnu priču o odnosu jedne male sredine prema fenomenu heavy metala i omladinskoj subkulturi“ osvojio je film „Radio Apokaliptiko“ Marka Cvejića iz Slovenije.

Prema glasovima posjetitelja u Rijeci, najbolji film ovogodišnjeg DORFa je „Prvi pravi ženski zvuk“ Brankice Drašković.

Posebno priznanje Festival je dodijelio Peteru Braatzu iz Njemačke, za ukupan dosadašnji rad i sjajne filmove koje je snimio.

Veliki broj gostiju festivala, zanimanje medija i publike, kao i nastup Darka Rundeka u Vinkovcima obilježili su ovogodišnje izdanje i potvrdili ispravnost odluke o prikazivanju u 3 grada istovremeno.

Na Festivalu je prikazan 21 film iz 8 zemalja (Hrvatska, Srbija, Slovenija, Velika Britanija, Njemačka, Nizozemska, Bugarska i Maroko). U popratnom programu prikazana je izložba fotografija „Vidi Muziku“ portala Muzika.hr, izložba stripa „Emisija emocija“ hrvatskih strip autora, promocija knjige Darka Rundeka „Uhovid“, te koncerti Darka Rundeka&Cargo orkestra, Le Zbor, Mandelbrot Set i Ž/buka, te nastupi DJ M.I.L.E. (ex-Groodanje).

Festival dokumentarnog rock filma – DORF ‘10 organizirala je Udruga ljubitelja filma ‘Rare’ iz Vinkovaca, u suradnji sa Restart iz Zagreba i udrugom Amandla iz Rijeke.

:: Toni

Danas je šesta nedelja od Irenine smrti.

Treba reći da je rođena 1976. godine, da je rano ostala bez majke, da ju je očuh maltretirao, da je često bila žrtva maltretmana i uglavnom morala da se snalazi sama, da je imala visoko obrazovanje ali nije mogla da nađe posao, da je slikala, pisala i komponovala muziku.

Treba zapamtiti da je Irena praktično žrtva ovog našeg zdravstvenog sistema, koji ju je sistematski fizički i psihički uništio, i da su poslednje beleške na kojima je radila nosile naslov “Vodič za preživljavanje u bolnici”.

Nije uspela da pobedi, ali se časno borila.

Ona bi rekla: If You Tolerate This Your Children Will Be Next.

::

Svim čitateljkama i slušateljkama, Radio Netizen želi srećan 8. mart, međunarodni dan žena.
Vaše je pravo da budete ravnopravne u ljudskoj zajednici. Borite se za sebe. Borite se za vašu decu.

http://en.wikipedia.org/wiki/International_Women’s_Day

>

U prilogu je publikacija: Fundraising for Women and Girls Worlwide, u kojoj možete naći resurse (od informacija do fondova) za organizacije koje se bave unapređenjem kvaliteta života žena.
:
Ima još:
Naš prijatelj Elijah B Torn poslao nam je video za koji je radio muziku:

IRC je osnovan daleke 1933. da bi pomogao Nemcima pod hitlerovskim režimom. Danas, 75 godina kasnije, i dalje pomaže osobama koje su jednako ugrožene nasiljem i osiromašenjem.

::

Iščekivanje je muzičko, plesno, poetska improvizacija inspirisana poezijom Zorana Trklje (Procedura). Ili: Mala panonska Buto fantazija.

Plesačica/glumica: Varga Henrijeta Glumac: Pletl Zoltan Muzičar: Aleksandar Petrović – Mechka (kao Neuroleptic Trio). Snimljeno u Kostolányi Dezsö szinház, Oct 2009.

Da li vam se sviđaju ili ne?

–

Glasajte!

–

Radio Netizen prvi program:

–

Radio Netizen live stream:

–

Pozdravljen, pozdravljena,

Nekateri pregnani iz radia MARŠ smo začeli pokati po šivih od neuslišane kreative, povezali smo Smakce in prijatelje z ODDBEAT, Društvom za razvoj elektronske kulture. Pridružili so se nam še nekateri stari Marševci in Marševke, kot tudi mnogi člani, članice ekipe Smakcev in aktivni člani, članice ODDBEATA. In prišli smo na idejo, da ustanovimo popolnoma drugačno radijsko postajo za mlade po vzoru Evropskih radiev. Smakci so zadevo izdelali kreativno in že smo noseči, saj se bo kmalu rodil YOU’RE UP - prvi Evropski študentski radio! Projekt smo prijavili na Challenge Future akcijo, ki podpira inovativne študentske projekte in trenutno smo gladko napredovali vse kroge do sedaj, se uvrstili v finale, kjer kotiramo med prvim in drugim mestom. ZATO POTREBUJEMO TVOJO POMOČ, VENDAR NE PROSIMO MILOŠČINE, NITI NE GNJAVIMO ZA SREDSTVA. Zmaga na natečaju pomeni začetna sredstva za studijsko opremo in zagon radijske postaje. VSE KAR PROSIMO JE TVOJ GLAS.

20% končne ocene je namreč glasovanje publike.

Zato prosimo

1. pojdi na spodnji link,

2. klikni na open challenges

3. klik na Iddea Lab

4. pojdi na spodnji del strani in najdi You`r Up Cyber Radio: IdeeaLab se vpiši in glasuj

5. NE POZABI KLIKNIT NA i LIKE IT, ker tako potrdiš glas. http://www.challengefuture.org/

i ovde.

Ker te stane samo malo časa, upam, da nam boš pomagal, pomagala zmagati, osvojiti nagrado in da bomo Slovenci enkrat za spremembo v nečem prvi . Vnaprej hvala za tvoj glas, ki bo pomagal dvigniti glasove bodoče intelektualne EU mase,

Tanja Volf in Odd Beati prijatelji

==

Dragi drugovi i drugarice, neki od nas kreativaca koji smo bili izbaceni iz radia MARŠ u posljednoj čistki, koja se desila, žrtve kreativnog genocida odlučili smo, da taj problem rešimo na konstruktivni način.Jer nismo vojska i preziremo vojne. Povezali smo se sa ODDBEAT, Društvom za elektronsku kulturu i zajedno počeli, da sanjamo. I snovi se več pretvaraju u realnost. U ovoj godini če u Mariboru startati YOU’RE UP, prvi EUROPSKI STUDENTSKI RADIO! Štoviše, Smakci i prijatelji su stvar prijavili na konkurs Challenge Future i prošli smo glatko kroz sve krugove eliminacije, ušli u finale i sada se borimo za prvo mesto koje nam donosi novčanu nagradu sa kojom čemo opremiti studio i početi stvarati prvi Europski studentski program.

ALI NAM TREBA TVOJA POMOČ!

U slovenskoj verziji tog pisma opisano je kako se glasa i link. (Gledaj gore) Unapred zahvaljujemo na podršci i tvojem glasu koji nam treba kako bi ostvarili projekt,

:: Tanja Volf in Odd Beati prijatelji

U ovom žurnalu:

1. Jacques Ellul: TEHNIKA, prva tura, poglavlja I-II (od ukupno 6)
2. O knjizi i prevodu
3. Odjavna špica

“Pojam tehnika, onako kako ga ovde koristim, ne odnosi se na mašine, tehnologiju ili na ovu ili onu proceduru za postizanje određenog cilja. U našem tehnološkom društvu, tehnika je celina metoda racionalno razvijenih radi postizanja apsolutne efikasnosti (na datom stepenu razvoja) u svim oblastima ljudskog delovanja. Njene karakteristike su nove; današnja tehnika se ne može uporediti s bilo čime iz prošlosti.”

“Tehnika može biti samo totalitarna…”

“Nikakva tehnika nije moguća kada su ljudi slobodoni…”

“Čovek ne može živeti bez osećanja tajne…”

“Jednostavno rečeno, pokušao sam da na osnovu detaljne analize, izložim konkretno i temeljno tumačenje tehnike. To je jedini cilj ove knjige.” — Žak Elil, “Tehnika”, 1954/ 1964.

* * *

Žak Elil: TEHNIKA ili ULOG VEKA

Originalno izdanje: Jacques Ellul, La technique ou l’enjeu du siècle, Paris: Armand Colin, 1954., 402 str.; Paris: Économica, 1990, 423 str.

Američko izdanje: The Technological Society, translated by John Wilkinson, Vintage Books, Random House, New York, 1964., 449 str.

Preveo i priredio: Nenad iz Erevona
Korekcije i priprema: AG
Beograd, mart 2010.

RADNA VERZIJA integralnog izdanja
PRVI DEO radne verzije: poglavlja I-II (od ukupno 6)
40 + 53 A4 str, word: 800 kb, zip: 205 kb

Fajl možete preuzeti na
http://anarhija-blok45.net1zen.com/
http://groups.google.com/group/blok45 (”Prateći fajlovi”, Ellul_Tehnika_1954, zip; fajl će pre osvanuti tu nego na stranici Porodične biblioteke, ali biće ga i tamo.)

Prateći sadržaji:

Film: The Betrayal by Technology: A Portrait of Jacques Ellul (1992, 54 min, sa srpskim i engleskim transkriptom)
http://www.archive.org/details/TheBetrayalByTechnologyAPortraitOfJacquesEllul1992

Velika arhiva Elilovih tekstova na engleskom: http://www.jesusradicals.com/theology/jacques-ellul/

Kratka biografija i adrese nekoliko međunarodniih udruženja posvećenih Elilovom delu:http://www.ellul.org/index.html (Molim potomke i fanove dinastije Karađorđević da ne šize, pošto je jedna Elilova baba bila od Obrenovica.)

U atačmentu, radi lakšeg uvida u puni opseg knjige, imate njen opšti sadržaj i detaljan sadržaj prva dva poglavlja.

Kao što su mnogi primetili, engleski prevod naslova knjige je potpuno pogrešan, ako se ima u vidu koliko je Elil insistirao na razlikovanju “tehnologije” i “tehnike”. Ovde je sve prevedeno bliže originalu. Naravno, do konačne verzije, prevod može pretrpeti još neke izmene, od naslova do svega ostalog.

* * *

Ćao narode,

Kao što vidite, nije više bilten, nego žurnal. Ne znam kako se toga nisam ranije setio.

U ovom izdanju počinjemo sa objavljivanjem prevoda knjige Žaka Elila, TEHNIKA. Biće to mala serija. Prvo idu ova uvodna poglavlja (nije malo, 93 A4 strane; ukupno će biti skoro 3 puta toliko), onda ostalo, kako šta budemo sređivali.

Redosled će preko ovog kanala verovatno biti nešto drugačiji nego u knjizi. Naime, središnja poglavlja, “Tehnika i ekonomija” i “Tehnika i država”, možemo ostaviti za kraj, kao dopunske i veoma važne ilustracije glavne Elilove teze, one o autonomnom i totalitarnom karakteru tehnike. Ali, takav je bio zajednički utisak, to kao da su mogli biti i zasebni eseji. Ono glavno nalazi se u prva dva i poslednja dva poglavlja. Zato ćemo mozda ići tim redosledom. Naravno, u štampanom izdanju sve će biti na svom mestu.

Veoma je važno da se knjiga pojavi i u štampanom obliku: da se njome popune biblioteke, da se zavrti kao realna stvar, da posluži kao referenca, da deluje. Za tako nešto nije potreban masovan tiraž. Ali, knjiga je ogromna, ne znam kako ćemo to izvesti. Još uvek se ne usuđujem da kod nekih štampara proverim koliko bi koštala štampa knjige od nekih 500 str, koliko bi trebalo da ima u našem prelomu, u nekih 500 primeraka (što je ovde standardan početni tiraž, bez obzira na veličinu i status izdavača). Ali, sledi i to. O tome ćemo još pričati, kad kucne čas.

O PREVODU

Knjigu je preveo Nenad iz Erevona i to je sigurno najveći prevodilački podvig za koji znam – pošto znam ponešto i o okolnostima u kojima se sve dešavalo. Surovi radni uslovi, još suroviji erevonski ambijent – upravo onakav kakav je ova knjiga najavila kao neumitnu budućnost, našu sadašnjost – uz brojne porodične i druge obaveze, sigurno nisu uslovi u kojima bi moje kolege prevodioci, a verovatno i ja sam, uspeli u nečemu sličnom. Pri tom, knjigu je preveo u veoma kratkom roku, za nekih godinu dana, što je takođe čudo. (Na američkom izdanju radio je ceo tim, za jednog od najvećih izdavača, skoro 3 godine.)

Istina, to je bio prvi Nenadov veći prevod, tako da još radimo korekcije. Ali, da bi to imalo smisla, morate imati dobar radni prevod. Upravo to smo i dobili – i to za džabe. Bio je to Nenadov doprinos celoj stvari, kako se izrazio.

Pošto se Nenadu svidelo kako sam ga nazvao u jednom od ovih žurnala, kada još nisam znao da li uopšte želi da ga pominjem po imenu i prezimenu, ostalo je da o njemu do daljeg pričamo kao o Nenadu iz Erevona. Asocijacija je bila munjevita i zato verovatno prikladna, ako znate šta je Erevon (Erehwon). Naime, ne samo da je daleko odavde (toliko da u stvari ne postoji), nego ni tamo nisu s mnogo optimizma i poverenja gledali na glavni predmet ove knjige – samo što su razlozi za takav stav ovde ipak objašnjeni mnogo bolje i detaljnije nego u čuvenoj fantaziji Samuela Butlera (”Erewhon: or, Over the Range”, 1872).

JOŠ MALO O KNJIZI

Elilova knjiga se prvi put pojavila još 1954. U početku nije izazvala mnogo pažnje, ali situacija se naglo promenila kada je 1961. Centar za istraživanje demokratskih institucija, iz Santa Barbare (Kalifornija), zamolio Oldosa Hakslija (Aldous Huxley) da preporuči neke savremene studije na temu tehnologije evropskih autora. Ovaj je, kao iz topa, predložio samo jednu, ovu. Knjiga se pojavila 1964. i ubrzo je bila prepoznata kao istinski sociološki klasik, jedan od svega nekoliko takvih napisanih u XX veku. (Elil bi se mogao pohvaliti da je tom spisku doprineo s najmanje dva naslova: drugi je “Propaganda”, iz 1962.)

U jednoj od ranijih poruka, pričao sam nešto o tome, kako je to što je knjiga napisana tako davno zapravo prednost (naravno, tu je ipak trebalo biti i Elil). Naime, prva reakcija na taj podatak, koja obično polazi od mešanja pojmova “tehnologija” i “tehnika”, često je bila glatko odbacivanje same pomisli na eventualnu aktuelnost takve knjige. Kako nešto napisano 1954. može danas preneti bilo šta relevantno za najdinamičniji fenomen na planeti Zemlji? Pa, može. Pre svega, nije reč o tehnologiji, odnosno o ovoj ili onoj aparaturi, već o stanju uma potpuno opsednutog efikasnošću, moći i sredstvima za njihovo ostvarenje. Reč je o sredstvima i metodama kojima ta fiksacija dodeljuje autonomiju, koja zatim nameće svoju logiku i “etiku”, kao jedina pravila igre. Tehnika je samo srce te klopke u koju smo tako slepo uleteli, masovnog (ili možda bolje, masivnog) društva. Sami zahtevi tog kompleksa – u radu, energiji, strogom poštovanju tehničkih procedura, “uputstava za upotrebu”, u svim oblastima  života – prave sprdnju od svih naših dobrih namera, demokratskih i humanističkih težnji, anarhističkog sentimenta. Ako želite da u jednom tako složenom i zahtevnom sistemu “sve funkcioniše”, aplaudiraćete (s manje ili više žara, to je jedina varijacija) zavođenju reda, rada, discipline, propisa, standarda, eskspertskih direktiva i najstrožih sankcija, a da o Hitleru, policiji ili državi i dalje možete imati vrlo negativno mišljenje – i mahati njime. Ta reakcija je praktično prešla u refleks. Naš osećaj sigurnosti i kakve-takve udobnosti zavise od redovnog i neometanog odvijanja svih procesa i procedura koje čine moderno društvo. Ali, to stanje se ne može postići spontano ili na osnovu dobre volje svih učesnika. Zahtevi su preveliki, makar za slobodne ljude. Potrebna je prinuda. Zato je ova tema tako nepodnošljiva za skoro sve deklarisane humaniste, od levičara i anarhista, do demokratski i modernistički opredeljenih liberala. I oni osećaju da tu nešto nije u redu, ali njihova reakcija ne ide dalje od nečiste savesti, koja najčešće izbija kao histerija ili panika na sam predlog da se o tim problemima konačno povede neka smislena debata.

I to je ono što se desilo u međuvremenu. Uz malo sreće ili ličnu istoriju poput Elilove (kao duhovnik, pisao je bez žurbe, sa skoro blaženim imunitetom na intelektualne trendove i običaje svog doba), početkom 1950-ih, ta dinamika je nekim pojedincima još ostavljala nešto prostora za refleksiju, za sagledavanje nekih opštih načela i konkretnih posledica tehničkog poretka po društvo, ljudska bića i njihovo šire okruženje. Onda je “refleksiju zamenio refleks”, kako primećuje Elil u onom dokumentarcu na koji sam skrenuo pažnju. Skoro sve kasnije studije bile su ili suviše suzdržane ili jedva prikrivena apologetika – ili nisu ni pokušavale da tehnički fenomen sagledaju kao poseban problem. Proces je nastavio da se širi, da deluje – i da proizvodi kritičare kakvi su mu bili potrebni. I dalje nas uveravaju kako je ceo taj kompleks “neutralan”, da sve zavisi od “načina upotrebe” ili “oblika uprave”. Taj korisnički mentalitet ne prestaje da umišlja da se on i dalje nešto pita – iako, doslovno kao robot ili dresirana životinja, samo sledi direktive i “upustva za upotrebu”, koje diktiraju tehnički zahtevi celine, sada već utkani u skoro sve procudere svakodnevnog života. Ova knjiga se može shvatiti i kao pokušaj da se detaljno objasni sva naivnost i pogubnost tog stava.

Srećom, bilo je i izuzetaka od tog pravila, onih koji su svoju kritiku razvili manje ili više nezavisno od Elila (Perlman, Zerzan, Kamat) ili potpuno na njegovom tragu, kao Teodor Kačinski. Njegov esej, “Industrijsko društvo i njegova budućnost” (1995), u svojim najboljim delovima, donosi zaista dobar sažetak glavnih Elilovih ideja. Sada već i ne mogu da se setim gde sam prvi put čuo za Elila (verovatno kod Iliča), ali zainteresovao sam se tek 1995, kada sam pročitao knjigu Jerryja Mandera, “In the Absence of the Sacred: The Failure of Technology” (1992). Par godina kasnije, kada sam i se i ja nakačio na web, otkrio sam još neke slične autore, iako nikada tako prodorne i neumoljive kao Elil: Neila Postmana, Davida Watsona, Chellis Glendinning, Richarda Stiversa, itd. Ipak, osim nekih čisto istorijskih i akademskih pregleda, od 1954 do danas nije napisana nijedna studija sličnog opsega i usmerenja. A Čomski je nastavio da priča kako ne razume šta je tu uopšte problem. “Tehnologija je neutralna…” On i još milion njih, od nekog uticaja. Zaista nismo prevazišli ništa od uslova koji su važili još 1954. Situacija je zapravo još gora, jer se 1954. nešto još dovodilo u pitanje, a i taj korisnički mentalitet još nije bio poprimio tako opsesivni karakter, na tako širokom planu.

Knjiga, naravno, traži malo strpljenja. Elil nije tako živopisan pisac kao, recimo, Mamford, ali zato makar nije delio njegove iluzije. Svako poglavlje počinje prilično mirno. Elil, u maniru strogog, ali dobroćudnog profesora, strpljivo utvrđuje osnovne definicije i razmatra postojeću literaturu i dotadašnje domete u sagledavanju istog problema. Ponekad, u prikazima detalja nekih posebnih tehnika, ta pedanterija ume da bude i zamorna – iako malo kasnije uviđamo da upravo te sitnice govore o dubini prodora tehničkog mentaliteta. Neke mane brzo postaju vidljive: suviše sumarni istorijski pregledi, prilično lelujava antropološka perspektiva (prilično važna ako govorite nešto o “ljudskom stanju”), čas linerano, čas malo gipkije viđenje “razvoja”, itd. Ali, nemoguće je na odgovarajući način obraditi sve detalje kada pokušavate da pokrijete tako širok front. Međutim, sve ubrzo prelazi u pravi galop. Ova prva dva poglavlja su zaista dobar primer. Sam početak je vrlo odlučan, ali ako u toku istorijskog pregleda ili razmatranja osnovih definicija dođete u iskušenje da Elilu doviknete da malo ubrza, uskoro ćete ga preklinjati da uspori i olabavi pritisak. Ono što je sasuo samo u drugom poglavlju za mnoge je bilo previše – a da nas pravo zakucavanje čeka tek kasnije, posebno u poglavlju “Ljudske tehnike” (V). Uglavnom, taj njegov dobroćudni smešak je sigurno iskren, ali malo varljiv.

PESMIZAM, REDUKCIONIZAM I DETERMINIZAM

Knjiga se smatra i za jedan od najpesmističkijih prikaza ljudskog stanja ikada napisanih. (A onda je još napisao i “Propagandu”! Ista stvar, samo još “beznadežnija”.) S tim u vezi je i druga česta kritika, ona o “tehničkom redukcionizmu”. Ali, šta bi takvi kritičari hteli? Oslobođenje ili istinsko suočavanje s nekim problemom počinje oslobađanjem od svih iluzija. To nije stvar pesimizma ili optimizma. Samo gledamo tu klopku u koju smo se uvalili, pokušavamo da vidimo dokle to ide. A kada pokušate da razmotrite neki tako složen i masivan fenomen, kao što je tehnika, i da objasnite šta je to što ga čini tako važnim, potreba za koliko-toliko fokusiranim izlaganjem nameće ceo niz ograničenja i svesnog zanemarivanja raznih aspekata celine. Ne možete svakom potencijalnom kritičaru svaki čas dokazivati kako ste svesni i nečega što niste spomenuli ili dovoljno naglasili. I naravno da će se uvek naći neko ko će vas optužiti za “tehnički redukcionizam”; naime, da jednom detalju pridajete suviše veliki generički značaj. Ali, vredi proveriti razmere i pravu težinu tog “jednog detalja”. Pokazaće se da je jedan, ali golem. Elilove teze su sa svih strana otvorene za kritiku i debatu, ali sam značaj koji je pridao tehničkom kompleksu može se dovesti u pitanje samo na nervnoj bazi.

Na sličan prigovor, onaj o “tehnološkom determinizmu”, osvrnuo se i Nenad iz Erevona u svojoj prepisci s bata Nešom:

“Elil je na jednom mestu objasnio razliku između determinizma i automatizma. Njegov stav je da se stvari dešavaju po automatizmu, to jest, da nije nemoguće da se tok stvari promeni, ali je verovatnoća za to mala. Determinizam znači da nikakva promena nije moguća, da je već sve unapred određeno, ali to nije njegov stav. Mislim da je to važna distinkcija, jer bi inače zaista mogao biti optužen za fatalizam. Ima to objašnjeno u jednom od brojnih predgovora u Tehnici. Preskočio sam ih zato što sam smatrao da treba obratiti pažnju na glavno, a i toga je previše. Sad se mislim da i to uključim, da bi se izbegli ovakvi nesporazumi.”

Neki Elilovi odgovori na takve kritike mogu se čuti i u filmu, posebno u finalu.

Pošto nastavci slede, biće još prilike za priču o svemu tome.

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i  š t o  d a l j  e

A.G.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

* * *

http://procedura.net1zen.com/Ellul_Tehnika_sadrzaj.doc

* * *

* * *