Apropos Cinema Komunisto
January 26, 2012 in film
Nedavno sam bio na projekciji dokumentarca “Cinema Komunisto” (r. Mila Turajlić, 2010), pa, onako usput, udbaški, zabeležio razgovor old school štrebera Dex Dextera i new school štreberke Mile. O filmu i Tiletu, naravno. Dojavljujem ga javnosti u malo sažetijem obliku:
Dexter: Dragi gosti, meine Damen und Herren, drago mi je što ste došli u tolikom broju… Film je, pre nas, bio viđen u svetu, u video-Montevideo Sao Paolu, Toronto, Minhenu, Njujorku i danas, eto, Subotica. Mi smo mali, ali možda imamo najdužu tradiciju, ne znam da li znaš, ovaj bioskop (Lifke Šandora) ima tradiciju preko 100 godina, i na neki način jeste mesto za velike filmove i velike premijere. Ti nisi bila tu u sali, mi smo se malo smejali, malo plakali, emocija je bila snažna. Ne znam da li je to bio jedan od ciljeva, ali emocija je sve vreme prisutna i nekako je esencija koja nosi partizanske filmove, nekako te emocije, sve sa Batom. Reci mi, koja je bila osnovna ideja?
Mila: Ovo je, moram da kažem, moj prvi film i rađen je pet godina. Kad sam počela da ga pravim, imala sam jednostavnu ideju da napravim film o Filmskom gradu u Beogradu. To je strašno, što smo ga zaboravili, što sada izgleda kako izgleda, što će uskoro da se proda i da nestane. Ne znam da li pratite, Avala film je pred prodajom, prodaće se kao zemljište, i vi znate šta se zida na tom zemljištu: šoping molovi, luksuzni apartmatni, i sve to što je bilo u Filmskom gradu biće bačeno, uništeno. Dok sam snimala ovaj film mnogo toga je već bačeno, ja sam nosila kući šta sam mogla…
Dexter: Dozvolili su ti?
Mila: Pa to je bio već bačeno, na kontejneru. Neverovatno je da toliko ne cenimo stvari iz prošlosti. Možda je ona nekom sporna, ali to je naša prošlost, zato je dragocena. Ja sam prvo želela da snimam u Filmskom gradu, da snimam šta se tamo dešava, ali tamo se ništa ne dešava. Bilo je zaposleno 100 ljudi, ali oni su, manje više, pili od jutra do mraka… Tako sam krenula po arhivama, Filmskim novostima, Kinoteci, RTS-u, konačno shvatila da me Filmski grad više zanima kao vrsta metafore, i otud došla na ideju da snimim film – metaforičnu priču o Jugoslaviji, kao da je Jugoslavija bila jedan filmski grad, da je zemlja bila scenografija, da su ljudi živeli u toj projektovanoj realnosti, i krenula da se igram tom idejom. Kada sam stigla do tog ključa, obišla sam sve arhive Francuski, Italijanski, Nemački, BBC i UCL arhiv u LA (kao i sve domaće arhive), tražeći šta su sve stranci snimali o nama, i stvarno pala u nesvest kada sam pronašla npr. onaj “Nema problema” materijal, to je bilo u Francuskom arhivu. To je bilo gomilanje arhivskog materijala koje je išlo paralelno sa snimanjem. Na početku su svi ovi likovi koji se pojavljuju u filmu rekli “ne”, nisu želeli da učestvuju, i bio je jako velik posao ubediti ih da se konačno pojave. Leka je nekako zaštitnički bio nastrojen prema liku Tita, nije hteo da uđe u priču, trebalo mi je jako mnogo vremena da nađem argument kojim ću ga ubediti da učestvuje u filmu.
A onda mi je došla ideja da istorijsku priču pokušam da sklopim od igranih, a ne od dokumentarnih materijala. Od nekih 750 filmova snimljenih u Titovoj Jugoslaviji, skupila sam oko 300, i dok sam ih gledala, vodila sam neku vrsu evidencije. Izvukla sam nekih 1500 inserata i napravila bazu podaaka gde se to može pretražiti npr. “dobra pucnjava”, “smešna partizanska smrt”, “dobar govor”, i onda mi je bilo lakše da montiram. Npr. napravili smo jednu sekvencu smešnih smrti u patizanskim filmovima, to nije ušlo u film. Dugo sam montirala film, godinu dana, htela sam da priča bude pitka, i da nema naracije.
Dexter: Muzika takođe…
Mila: To sam jako dugo tražila.
Dexter: Uvodna numera?
Mila: To je Američka grupa, duo CocoRosie. One su danas poznata grupa, koriste se njihove pesme u reklamama, i jako sam brinula koliko će to da košta… Morala sam da imam tu pesmu (“Lyla“). Na kraju sam našla mejl jedne od tih devojaka, obratila joj se direktno i rekla da ja moram da imam tu pesmu, da smo mi mali, jeftin film, i – ona je pristala, dali su nam pravo na tu pesmu. Došla je na premijeru u Njujorku, i tamo mi je ispričala kako je došla na ideju za tu pesmu. To, naravno, nije imalo veze sa Jugoslavijom, ali meni se dopalo.
Dexter: A boli li Tita glava?
Mila: To je Zoran Rambosek.
Tražila sam 2-3 meseca muziku koja bi mi pomogla da to dočaram. Najveće otkrovenje mi je bilo, tražila sam stare snimke Titovih govora, i najviše mi se dopalo ono o Omladini, narod koji ima ovakvu omladinu ne mora da brine za budućnost. Na kraju se to pojavilo kao refren u pesmi Suncokreta.
Dexter: Uglavnom, za nas je ovo jedna sentimentalna priča, dosta nas je imalo knedlu u grlu. Sad, ne znam, dolazi jedna nova generacija koja to vreme ne pamti. Ti još pamtiš?
Mila: Maglovito.
Znala sam da moram da napravim film koji mora da se razume među strancima, i uvek se pitala, da li će se to razumeti. Mislila sam da će našim ljudima biti zanimljiv i imaće emociju, a strancima će biti možda samo zanimljiv, zabavan. Međutim, u Americi film sjajno prolazi, i dugo mi je trebalo da sebi objasnim zašto je to tako, jer oni su operisani od poznavanja bilo čega van Amerike. Ali, oni žive u sličnoj situaciji, jer imaju zvaničan san, kinematografiju koja proizvodi taj zvaničan san, i zapravo ima jako mnogo paralela. To je njima jasno.
Dexter: Partizanski film je i kao žanr uspostavljen u filmskoj terminologiji, a baš ga porede sa američkim filmom, vesternom. Žanrovski smo bili bliži američkom filmu nego nekom evropskom ili sovjetskom.
Mila: Ima veze zato što je kaubojski film morao da ispriča mit o nastanku te zemlje, a partizanski film je odigrao istu funkciju u priči o nastanku Titove Jugoslavije. Paralela je stvarno jaka.
Dexter: Apsolutno, ikona Yu filma, Bata Životinja (Živoinović) nosi stvarno velik deo i ovog tvog filma. Kako je raditi s njim?
Mila: Bilo je lepo, Bata je takav. On je, dok sam još bila student, imao reputaciju da vas nikad neće odbiti, da ima razumevanja za mlade autore, da ih podržava, ali voli da vas zavitlava. Pitao me šta da obuče i održao mi lekciju, jer sam rekla “svejedno”, pa se pojavio u štraftastom džemperu. Ipak, Bata je jako brzo ukačio šta ja hoću, shvatio je moju ideju, šta želim da radim. Ja sam sa svakim od njih snimila po nekoliko intervjua, u rasponu od 3-4 godine: kad god bih našla nešto novo u arhivi, ja bih trčala kod njih da mi to prokomentarišu. Bilo je mnogo interakcije.
Dexter: Za neke protagoniste filma ovo je bio poslednji voz. Leka, Titov kinooperater je umro.
Mila: To mi je strašno žao, umro je dva meseca pred premijeru. Ja sam htela da ga izvedem na premijeru, da mu se zahvalim što mi je poklonio poverenje, ali on je, nažalost, umro dva meseca pred premijeru. Interesantno, Leka nije hteo da učestvuje, pa sam ga ubedila da uradimo jedan intervju, pa je shvatio šta ja hoću, i onda počeo da mi pomaže. Rekao je, “pitaj me kako sam ja nalazio filmove, ja sam morao ceo dan da jurim film“. Rekao mi je da bi otišao Užičku, da svrati tamo. Ja sam znala da je Užička bombardovana. Rekla sam, “Leko, nema tamo više zgrade“, a on je rekao, “ne, ja ću tamo naći svoju aparaturu“. Godinu dana su nas šetali za dozvolu da odemo tamo. Konačno smo dobili dozvolu, on je poneo i ključ, a ja sam se uplašila da ga ne strefi srčka, jer je to bila jako emotivna scena: on se potpuno dezorijentisao kad je video da toga više nema. Drago mi je što smo mu ispunili želju, ali to je bilo tužno videti.
Dexter: Tu je on jedini vojnik, radnik u tom filmu. Ostali su funkcioneri, već proračunatiji.
Mila: On je srce ovog filma jer je on potpuno iskren i otvoren. On nije želeo da se odvoji i sagleda, već se na najčistiji mogući način dao priči, ispričao ju je iz prvog lica, dok su ostali malo revidirali svoje uloge, sagledali su se sa distance.
Veljko Bulajić je, na primer, jedini instistirao da vidi film pre prve projekcije. Rezervisala sam jedan mali bioskop u Zagrebu, odvezla se tamo sa kopijom, a Veljko kaže, “jao, pa ovo je staro kino koje je koristila cenzura za vreme SFRJ”. Ja se mislim, pa šta je ovo što sada radimo? Počne film, Veljko vadi olovku i piše neke beleške u mraku… Jako sam strahovala, posebno oko scene na mostu. Međutum, Veljko je veliki igrač, rekao je, “bravo, svaka čast”, i beleške su bile samo na temu koga ima previše, koga treba skratiti. Danas mi javi ko je još video film, na primer, kaže, “Buda Lončar je video film, dopao mu se”.
Dexter: Nekako je scena sa mostom najkomičnija, nije mi jasno šta se zaista desilo.
Mila: Veljko nije znao da most na Jablanici još postoji. Ja sam ga zvala da ide sa nama, ali on nije želeo da dođe. Otišli smo dole, snimili stvar, imali smo malo materijala, a onda smo saznali da svake godine, na godišnjicu bitke, bude neki skup, te da će baš te godine doći Raif Dizdarević. Shvatila sam da to moramo da snimimo, i snimili smo puno materijala, čak i intervju sa Raifom, koji je jako zanimljiv čovek. Tu negde sam shvatila, ta angdota oko rušenja mosta, mislim da znam šta je istina. Jako mnogo ljudi pričalo je različite verzije, Veljko to negira, ali oni stvarno u filmu nisu snimili rušenje mosta. Oni imaju dva kadra, a prvi kadar je maketa. Oni stvarno, iz nekog tehničkog razloga, nisu snimili detonaciju mosta. Gojko Kastratović je bio Veljkov asistent na filmu i on je rekao da je to istina, da oni to nisu uspeli da snime.
Dexter: Kažu, svaka zavera u koju su dvojica uključena osuđena je na propast.
Mila: To je već postao neki mit, to sa mostom.
Dexter: Sve je ovo na nekoj granici mita.
Mila: To i jeste ideja. Poigravanje sa stvarnošću i iluzijom. To me je i interesovalo.
Dexter: Ratko Dražević, kad smo kod mitova, čovek koji je ubio dve hiljade muškaraca i spavao sa dve hiljade žena, imao je jednu aferu, kažu ljudi, i u Subotici, gde je trebalo da rasturi Žarkovu vezu sa Terezom… Obzirom da duhovi prošlosti i danas žive, šta se o njemu priča?
Mila: Njegova najčuvenija afera bila je sa Oliverom Katarinom. Gile je došao u Avalu zato što je Ratko jedne noći morao da napusti Jugoslaviju. Dinko Tucaković sada priprema jednu knjigu o tome. Ratko je morao jedne noći da ode iz Beograda, interesantno da je stan ostavio Živojinu Pavloviću, što dosta govori o odnosu vlasti i crnog talasa. Gile je tako preuzeo Avalu, a Ratko otvorio Avalinu, verovatno Udbinu, ispostavu u RImu.
U film je ušlo 30% materijala koje sam našla, ali bilo je priča da je Avala pravila npr. uniforme i oružje za oslobodilački rat u Alžiru. Teško je to dokazati jer Avala nema arhivu. Filmska kuća koja je snimila 49% filmova ex-SFRJ nema arhivu, nema monografije, nema svedočanstva, ne postoji ništa o Avali…
Iz publike: Ima u DB-u!
Mila: Tamo verovatno ima…
Dexter: Ta rupa, naročito ova iz 90-ih godina, kada se malo ko interesovao… Sada se nekako taj odnos prema Titu iznijansirao. Kada si počela, i tokom rada, da li se tebi menjao odnos prema Titu?
Mila: Kada sam počela, 2005. godine, Tito je bio nepostojeća tema. Zbog Leke sam išla 4. i 25. maja u kuću cveća na polaganje venaca. Išla sam svake godine. Od 2005. godine, razlika u broju ljudi koji tamo dolaze je neverovatna. Desio se neki eksponencijalni rast interesovanja za Tita. Ohrabrujuće je, jer jedna generacija je ispustila tu priču, a to treba vratiti kroz diskusiju, manje ostrašćeno, generacijski, i bilo bi lepo da mladi ljudi saznaju nešto o tome.
Iz publike: A kult ličnosti?
Mila: Sloboda naše generacije je baš to, što ne moramo da se odredimo. Shvatam da su prethodne generacije morale biti za ili protiv, naš ili njin, na čijoj strani ti bio deda… Mislim da su ta vremena prošla, ne možemo se danas tako određivati. Tito jeste bio veoma kompleksna ličnost. Veliki državnik, to je činjenica, vrlo sporan u metodama vladavine, to je činjenica, ali bilo bi banalno reći za ili protiv. Jugoslavija je bila veoma kompleksna.
Dexter: Naš film je imao uspeh u drugim zemljama, u regionu. Meni se čini, ako pominjemo bliskost sa američkom silom, naš film je bio neka meka sila, na neki način je postavljao kulturnu hegemioniju u regionu, barem do neke mere. Oni su svi gledali naše filmove.
Mila: Film je sigurno bio sredstvo diplomatije. Uporedi to vreme, kada je država dominirala filmom, i današnje. Tada je država definitivno razumela da film može da bude oruđe promocije države. Činjenica da se država danas ne interesuje za film ide možda u prilog slobodama, ali, pogledajte, rumunski novi talas promenuo je imidž Rumunije u svetu. Kada bi se u Srbiji to radilo, mislim da bi domaći film mogao da menja imidž Srbije u svetu
::
) online peticiju:
Recent Comments