Prošli tjedan je u 87. godini života preminuo Howard Zinn, aktivist koji se borio protiv nepravde gdje god se ona pojavila: u Washingtonu, na američkom Jugu, u siromašnim zemljama, ili u sveučilišnim dvoranama. Bio je anarhist i antiratni aktivist koji se neustrašivo suprotstavljao nasilju, i bezbroj puta je uhapšen zbog remećenja mira – što je sasvim u redu, rekao bi, ako je pri tome remetio i rat. Kao prisjećanje na njegov rad, političke stavove i važne zapise narodne povijesti SAD-a, objavljujemo jedan od posljednjih Zinnovih novinskih razgovora.

Kako će većina mainstream/ljevičarskih/liberalnih osvrta na djelovanje i život Howarda Zinna vjerojatno pokušati prikriti njegova politička uverenja, prenosimo razgovor koji je preveo i prilagodio Kontrapunkt, a u koje Žiga Vodovnik razgovarao sa Zinnom na temu anarhizma.

Buntovnici protiv tiranije

Razgovarao: Žiga Vodovnik

Hauard Zin, star 85 godina, je profesor emeritus političkih nauka na Bostonskom univerzitetu. Rođen je u Bruklinu, Njujork, 1922. u siromašnoj doseljeničkoj porodici. Još kao mladić shvatio je da je obećanje “američkog sna”, koje će se ostvariti svim vrednim i radnim ljudima, samo to – obećanje i san. Tokom Drugog svetskog rata priključio se vazduhoplovnim snagama SAD i služio kao bombarder na “Evropskoj pozornici”. To se pokazalo kao formativno iskustvo koje je samo učvrstilo njegovo uverenje da ne postoji nešto kao što je pravedan rat. Ono je takođe otkrilo, još jednom, pravo lice socioekonomskog poretka, u kom se patnja i žrtvovanje običnih ljudi uvek koristi za ostvarenje većih profita privilegovane nekolicine.

Iako je Zin svoju mladost proveo radeći na brodogradilištu da bi pomogao svojim roditeljima u izdržavanju porodice, posle Drugog svetskog rata započeo je studije na Univerzitetu Kolumbija, na kojem je 1958. uspešno odbranio svoju doktorsku disertaciju. Kasnije je imenovan za predsednika odeljenja za istoriju i društvene nauke na koledžu Spelman, ženskom koledžu u Atlanti (GA) koji su pohađale samo crnkinje, gde je aktivno učestvovao u Pokretu za građanska prava.

Od početka Vijetnamskog rata, bio je aktivan u rastućem antiratnom pokretu, i tokom narednih godina samo je pojačao svoj angažman u pokretima koji su se borili za drugačiji, bolji svet.

Zin je autor preko 20 knjiga, među kojima je i Narodna istorija SAD-a, “brilijantna i dirljiva istorija američkog naroda pisana iz ugla onih koji su politički i ekonomski eksploatisani i koji su uglavnom izostavljeni iz većine istorija…”

Naslov Zinove najnovije knjige je “Moć koju vlade ne mogu ugušiti”, i to je fascinantna zbirka eseja koje je Zin napisao tokom poslednjih par godina. Omlljeni radikalni istoričar još uvek predaje širom SAD i sveta, i, uz aktivno učešće i podršku raznih progresivnih društvenih pokreta, nastavlja svoju borbu za slobodno i pravedno društvo.

Žiga Vodovnik: Od 1980-ih na ovamo svedoci smo procesa ekonomske globalizaicje koji jača iz dana u dan. Mnoge na levici muči “dilema” – da li da rade na jačanju suvereniteta nacionalnih država kao odbrambene barijere protiv kontrole stranog i globalnog kapitala; ili da teže ka nenacionalnoj alternativi sadašnjem obliku globalizacije koja je takođe jednako globalna. Ša vi mislite o tome?

Hauard Zin: Ja sam anarhista, i sudeći po anarhističkim principima nacionalne države su smetnja pravoj humanističkoj globalizaciji. U izvesnom smislu, kretanje u pravcu globalizacije gde kapitalisti pokušavaju da preskoče barijere nacionalnih država, pruža određenu vrstu prilike pokretu da ignoriše nacionalne barijere, i da globalno udruži ljude, preko nacionalnih granica a protivu globalizacije kapitala, da bi stvorili globalizaciju naroda, nasuprot tradicionalnom poimanju globalizacije. Drugim rečima, da iskoriste globalizaciju – nema ničeg lošeg u ideji globalizacije – na način koji zaobilazi nacionalne granice i naravno ne uključuje korporativnu kontrolu nad ekonomskim odlukama koje se donose na račun naroda širom sveta.

ŽV: Pjer-Žozef Prudon je jednom napisao: “Sloboda je majka, a ne kći reda”. Gde vidite život nakon ili s one strane (nacionalnih) država?

HZ: S one strane nacionalnih država? (smeh) Mislim da je ono što leži s one strane nacionalnih država svet bez nacionalnih granica, ali takođe sa organizovanim ljudima. Ali ne organizovanim kao nacije, već ljudi organizovani kao grupe, kao kolektivi, bez nacionalnih ili bilo kojih granica. Bez bilo kakvih granica, pasoša, viza. Ništa od toga! Kolektivi različitih veličina, zavisno od funkcije kolektiva, koji ostvaruju međusobne kontakte. Ne možete imati samodovoljne male kolektive, zato što ti kolektivi imaju različite resurse koji su im dostupni. To je nešto za šta anarhistička teorija još nije našla rešenje i možda ga ni ne može rešiti unapred, zato što bi to moralo samo da se razreši kroz praksu.

ŽV: Mislite li da je promenu moguće ostvariti putem institucionalne partjske politike, ili je to jedino moguće putem alternativnih sredstava – neposlušnošću, izgradnjom paralelnih struktura, uspostavljanjem alternativnih medija, itd?

HZ: Ako delujete kroz postojeće strukture bićete korumpirani. Delujući kroz politički sistem koji truje atmosferu, čak i progresivne organizacije, što možete videti i sada u SAD, gde su ljudi sa “levice” upleteni u predizbornu kampanju i upadaju u žestoke rasprave o tome da li bi trebalo podržati ovog kandidata treće partije ili onog kandidata treće parije. To je majušni dokaz koji nam ukazuje da sa uključenjem u aktivnosti elektoralne politike vi počinjete da korumpirate svoje ideale. Pa, mislim da način na koji se treba ponašati nije razmišljanje u okvirima reprezentativne vlasti, nije u okvirima glasanja, nije u okvirima elektoralne politike, već u okvirima organizovanja društvenih pokreta, organizovanja na radnom mestu, organizovanja u susedstvu, organizovanja kolektiva koji mogu postati dovoljno snažni da na kraju preovladaju – najpre da postanu dovoljno jaki da bi se oduprli onome što im radi vlast, i drugo, potom, da postanu dovoljno snažni da zaista preuzmu institucije.

ŽV: Jedno lično pitanje. Da li izlazite na izbore? Da li glasate?

HZ: Glasam. Ponekad, ne uvek. Zavisi. Ali verujem da je ponekad poželjno imati jednog kandidata umesto drugog kandidata, iako shvatate da to nije rešenje. Ponekad manje zlo nije toliko manje, tako da želite sve to da ignorišete, i vi ili ne glasate ili glasate za treću stranku kao vid protesta protiv partijskog sistema. Ponekad je razlika između dva kandidata važna u neposrednom smislu, i tada verujem da nastojanje da neko bude izabran, neko ko je malo bolji, ko je manje opasan, jeste razumljivo. Ali nikad ne zaboravljajući da bez obzira ko bude na vlasti, ključno pitanje nije ko vrši tu funkciju, već kakvu vrstu društvenih pokreta imate. Zato što smo kroz istoriju imali prilike da vidimo da ukoliko imate snažan društveni pokret, nema veze koji je na vlasti. Ko god da je na vlasti, bili to republikanci ili demokrate, ako imate moćan društveni pokret, osoba koja vrši funkciju vlasti moraće da se povinuje, moraće na neki način da poštuje moć društvenih pokreta.

Videli smo to 1960-ih. Ričard Nikson nije bio manje zlo, on je bio veće zlo, ali tokom njegove administracije rat je okončan, zato što je morao da se nosi sa snagom antiratnog pokreta kao i sa snagom vijetnamskog pokreta. Ja ću glasati, ali uvek sa predostrožnošću da glasanje nije suštinski važno, i da je organizovanje važna stvar.

Kada me neki ljudi pitaju za glasanje, oni kažu da li ćete podržati ovog kandidata ili onog kandidata? Ja kažem: “Podržaću ovog kandidata na minut dok sam u glasačkoj kabini. I u tom trenutku ću podržati A naspram B, ali pre nego što uđem u glasačku kabinu, i nakon što iz nje izađem, koncentrisaću se na organizovanje naroda a ne na organizovanje izborne kampanje.”

ŽV: Anarhizam se u ovom pogledu s pravom protivi predstavničkoj demokratiji pošto je ona još uvek određeni oblik tiranije – tiranije većine. Oni se protive ideji glasa većine, ističući da gledišta većine nisu uvek saglasna sa moralno ispravnim gledištima. Toro je jednom napisao da imamo obavezu da postupamo u skladu sa diktatima naše savesti, čak i kada se to protivi većinskom mišljenju ili zakonima društva. Da li se slažete s tim?

HZ: Apsolutno. Ruso je jednom rekao, ako sam deo grupe od 100 ljudi, da li 99 ljudi ima pravo da me osudi na smrt, samo zato što su većina? Ne, većine ne moraju biti u pravu, većine mogu da nadjačaju prava manjina. Kad bi većine vladale, još uvek bismo imali ropstvo. Nekada je 80% populacije držalo u ropskom statusu 20% stanovništva. Dok ih je rukovodila vladavina većine to je bilo okej. To je vrlo izopačeno poimanje demokratije. Demokratija mora da uzme u obzir nekoliko stvari – proporcionalne potrebe ljudi, ne samo potrebe većine, već i potrebe manjine. I takođe mora da uzme u obzir da većina, posebno u društvima u kojima mediji manipulišu mišljenjem javnosti, može biti potpuno u krivu i biti zla. Tako da ljudi moraju da delaju u skladu sa savešću, a ne da se upravljaju glasom većine.

ŽV: Gde vidite istorijsko poreklo anarhizma u Sjedinjenim Državama?

HZ: Jedan od problema na koji nailazite kad se bavite anarhizmom je to što ima mnogo ljudi čije ideje su anarhističke, ali nije nužno da se nazivaju anarhistima. Tu reč je prvi upotrebio Prudon sredinom 19. veka, ali bilo je anarhističkih ideja koje su prethodile Prudonu, kako u Evropi tako i u Sjedinjenim Državama. Na primer, ima nekih ideja Tomasa Pejna, koji nije bio anarhista, koji sebe ne bi nazvao anarhistom, ali je bio podozriv prema vlasti. Takođe Henri Dejvid Toro. On ne poznaje reč anarhizam, i ne koristi reč anarhizam, ali Toroove ideje su vrlo bliske anarhizmu. On je izrazito neprijateljski nastrojen prema svim oblicima vlasti. Ako pratimo poreklo anarhizma u Sjedinjenim Državama, onda je verovatno Toro najbliže onome što bi bio rani američki anarhista. Sa anarhizmom se ne srećete sve do perioda nakon Građanskog rata, kada imate evropske anarhiste, posebno nemačke anarhiste, koji dolaze u Sjedinjene Države. Oni zaista počinju sa organizovanjem. Prvi put kada je anarhizam raspolagao organizovanom snagom i postao javno poznat u Sjedinjenim Državama bilo je u Čikagu u vreme hejmarketške afere.

ŽV: Gde vidite glavnu inspiraciju savremenog anarhizma u Sjedinjenim Državama? Šta mislite o transcendentalizmu – tj. Henriju D. Torou, Ralfu V. Emesonu, Voltu Vitmanu, Margaret Fuler i drugima – kao inspiraciji u ovoj perspektivi?

HZ: Pa, transcendentalizam je, možemo reći, rani oblik anarhizma. Transcendentalisti sebe takođe nisu nazivali anarhistima, ali ima anarhističkih ideja u njihovom razmišljanju i njihovoj literaturi. Na puno načina Herman Melvil pokazuje neke od tih anarhističkih ideja. Oni su svi bili podozrivi prema autoritetu. Možemo reći da su transcendentalisti odigrali ulogu u stvaranju atmosfere skepticizma prema autoritetu, prema vlasti.

Nažalost, danas nema pravog organizovanog anarhističkog pokreta u Sjedinjenim Državama. Ima mnogo važnih grupa ili kolektiva koji sebe nazivaju anarhističkim, ali oni su mali. Sećam se da je 1960-ih postojao anarhistički kolektiv ovde u Bostonu koji se sastojao od petnaest (sic!) ljudi, ali oni su se raspali. Ali u 1960-im ideja anarhizma je postala važnija jer je bila povezana sa pokretima 1960-ih.

ŽV: Većina kreativne energije radikalne politike danas dolazi iz anarhizma, ali svega nekolicina ljudi koji su uključeni u pokret sebe zaista nazivaju “anarhistima”. U čemu vidite glavni razlog za to? Da li se aktivisti i aktivistkinje stide identifikacije sa tom intelektualnom tradicijom, ili se radi o tome da se drže svog uverenja da je pravoj emancipaciji potrebna emancipacija od svih etiketa?

HZ: Termin anarhizam je povezan sa dva fenomena sa kojima pravi anarhisti ne žele da imaju veze. Jedan je nasilje, a drugi je nered ili haos. Popularna koncepcija anarhizma, s jedne strane, je bacanje bombi i terorizam, a sa druge strane to je odsustvo pravila, propisa, discipline, svako radi šta hoće, konfuzija, itd. Zbog toga postoji uzdržanost od upotebe termina anarhizam. Ali zapravo ideje anarhizma su inkorporirane u način na koji su pokreti 1960-ih počeli da misle.

Mislim da je verovatno najbolja manifestacija toga unutar pokreta za građanska prava bio Studentski nenasilni koordinacioni komitet – SNCC. SNCC je bez poznavanja anarhizma kao filozofije otelovljavao njegove karakteristike. Oni su bili decentralizovani. Druge organizacije za građanska prava, na primer “Christian Leadership Conference”, bile su centralizovane organizacije sa vođom – Martinom Luterom Kingom. Sedište Nacionalne asocijacije za unapređenje položaja obojenih ljudi (NAACP) bilo je u Njujorku, i oni su takođe imali neku vrstu centralizovane organizacije. SNCC, sa druge strane, je bio potpuno decentralizovan. Imao je ono što su zvali terenskim sekretarima, koji su radili u malim gradovima širom Juga, sa velikim stepenom autonomije. Imali su podružnicu u Altanti, Džordžiji, ali podružnica nije bila snažni centralizovani autoritet. Ljudi koji su radili na terenu – u Alabami, Džordžji, Luzijani i Misisipiju – oni su u velikoj meri bili prepušteni sebi. Oni su radili zajedno sa lokalnim stanovništvom, sa „grassroots” ljudima. I tako niko nije bio lider SNCC-a, i takođe postojala je izrazita podozrivost prema vlasti.

Oni nisu mogli da zavise od pomoći vlade, njene podrške, čak iako je tadašnja vlada, s početka 1960-ih, smatrana progresivnom, liberalnom. Džon F. Kenedi posebno. Ali oni su posmatrali Džona F. Kenedija, videli su kako se ponašao. Džon F. Kenedi nije podržavao Južnjački pokret za jednaka prava za Crnce. On je imenovao segregacionističke sudije na Jugu, on je dopustio južnim segregacionistima da rade šta god požele. Tako da SNCC je bio decentralizovan, antivladin, bez rukovodstva, ali oni nisu imali viziju budućeg društva poput anarhista. Oni nisu razmišljali dugoročno, oni se nisu pitali koji tip društva bi trebalo da imamo u bidićnosti. Oni su bili stvarno usredsređeni na neposredni problem rasne segregacije. Ali njihov stav, način na koji su radili, način na koji su bili organizovani, bio je u skladu, može se reći, sa anarhističkom linijom.

ŽV: Da li mislite da je pejorativna (zlo)upotreba reči anarhizam direktna posledica činejnice da je ideja da ljudi mogu biti slobodni, bila i još uvek je vrlo strašna za one na vlasti?

HZ: Nema sumnje! Nema sumnje da su anarhističke ideje strašne za one na vlasti. Ljudi na vlasti ne mogu da tolerišu liberalne ideje. Oni mogu da tolerišu ideje koje pozivaju na reforme, ali oni ne mogu da tolerišu ideju da neće biti države, centralnog autoriteta. Tako da im je jako važno da ismevaju ideju anarhizma ne bi li stvorili utisak da je anarhizam nasilan i haotičan. To im je od velike koristi, da.

ŽV: U teorijskom političkom smislu, možemo analitički da identifikujemo dve glavne koncepcije anarhizma – takozvani kolektivistički anarhizam koji je ograničen na Evropu, i sa druge strane individualistički anarhizam koji je organičen na SAD. Da li se slažete sa ovim analitičkim odvajanjem?

HZ: Za mene to je veštačko odvajanje. Kao što se često dešava, analitičari umeju sebi da olakšaju posao, oni vole da prave kategorije i da uklapaju pokrete u te kategorije, ali ja ne mislim da se to može raditi. Ovde u Sjedinjenim Državama, svakako je bilo ljudi koji su verovali u individualistički anarhizam, ali u Sjedinjenim Državama su 1880-ih takođe bili i organizovani anarhisti iz Čikaga ili SNCC. Mislim da ćete u oba slučaja, u Evropi i u Sjedinjenim Državama, naći ispoljavanje obe tendencije, izuzev što je možda u Evropi ideja anarhosindikalizma postala jača nego u SAD. Mada u SAD imate IWW, što je anarhosindikalistička organizacija i svakako nije u skladu sa individualističkim anarhizmom.

ŽV: Šta mislite o metodskoj „dilemi” – revolucija naspram socijalne i kulturne evolucije?

HZ: Mislim da ovde imamo nekoliko pitanja. Jedno od njih je pitanje nasilja, i ja mislim da se anarhisti tu nisu složili. Ovde u SAD naćićete neslaganje, i to neslaganje ćete naći u jednoj osobi. Ema Goldman, za koju možete reći da je u SAD iznela anarhizam, posthumno, u prvi plan tokom 1960-ih, kada je naprasno postala važna ličnost. Ali Ema Goldman je bila za ubistvo Henrija Klej Frika, međutim odlučila je da to nije ispravno. Njen prijatelj i drug, Aleksandar Berkman, on nije sasvim napustio ideju nasilja. Sa druge strane, imate ljude koji su bili anarhistični na način na koji je to bio Tolstoj i Gandi takođe, koji su verovali u nenasilje.

Postoji jedna ključna metodska karakteristika anarhizma, i taj ključni princip je princip direktne akcije – ne služiti se oblicima koje vam društvo nudi, reprezentativnom vladom, glasanjem, zakonodavstvom, već direktno preuzimajući moć. U slučaju sindikata, u slučaju anarhosindikalizma, to znači da radnici štrajkuju, i ne samo to, već zaista preuzimaju industrije u kojima rade i upravljaju njima. Šta je direktna akcija? Na jugu kada su se crnci organizovali protiv rasne segregacije, oni nisu čekali na vladu da im da mig, ili da idu preko sudova, da podnose tužbe, čekaju na kongres da donese zakone. Oni su izvršili direktnu akciju; oni su otišli u restorane, oni su sedeli tamo i nisu se mrdali. Oni su se popeli na te autobuse i svojim ponašanjem stvorili situaciju kakvu su želeli.

Naravno, štrajk je uvek oblik direktne akcije. Sa štrajkom, takođe, vi ne tražite od vlade da vam olakša stvari donošenjem zakona, vi preduzimate direktnu akciju protiv poslodavca. Rekao bih, u meri u kojoj se to tiče sredstava, ideja direktne akcije protiv zla koje želite da pobedite u izvesnom smislu je zajednički imenitelj anarhističkih ideja, anarhističkih pokreta. I dalje mislim da je jedan od najvažnijih principa anarhizma to da ne možete odvojiti sredstva od ciljeva. To jest, ako vam je cilj egalitarno društvo moraćete da koristite egalitarna sredstva, ako vam je cilj nenasilno društvo bez rata, ne možete koristiti rat za ostvarenje svog cilja. Mislim da anarhizam zahteva usklađenost sredstava i ciljeva. Mislim da je to ustvari jedna od specifičnih karakteristika anarhizma.

ŽV: Jednom prilikom od Noama Čomskog je zatraženo da iznese svoju viziju anarhističkog društva i vrlo detaljan plan kako doći do njega. On je odgovorio „mi ne možemo ni da zamislimo kakvi će sve problemi iskrsnuti sem ako ne eksperimentišemo sa njima” [vizijama, prim. prev.]. Da li vi takođe imate osećaj da mnogi levi intelektualci gube previše energije na svoje teoretske rasprave o odgovarajućim sredstvima i ciljevima, da čak i ne započinju sa „eksperimentisanjem” u praksi?

HZ: Mislim da vredi predstavljati ideje, kao što je to Majkl Albert uradio a primer sa Parekonom, čak iako ostanete fleksibilni. Mi ne možemo sada da napravimo šematski plan za buduće društvo, ali mislim da bi bilo korisno razmišljati o tome. Mislim da je dobro imati cilj u glavi. Konstruktivno je, korisno je, zdravo je, razmišljati o tome kako bi mogla da izgleda budućnost, zato što to onda na neki način usmerava ono što radite danas, ali samo utoliko koliko je potrebno da ova diskusija o budućem društvu ne postane prepreka radu na ostvarenju budućeg društva. U protivnom možete traćiti vreme na razmatranje tih utopijskih mogućnosti naspram onih utopijskih mogućnosti, i u međuvremenu nećete postupati na način koji bi vas približio tome.

ŽV: U vašoj „Narodnoj istoriji Sjedinjenih Država” vi pokazujete da nam naša sloboda, naša prava, ekološki standardi, itd, nikada nisu bili dati od strane bogate i uticajne nekolicine, već su oduvek bila borbom osvojena od strane običnih ljudi – putem građanske neposlušnosti. S tim u vezi, koji bi trebalo da budu naši prvi koraci ka drugačijem, boljem svetu?

HZ: Mislim da je naš prvi korak da se organizujemo i protestujemo protiv postojećeg poretka – protiv rata, protiv ekonomske i seksualne eksploatacije, protiv rasizma, itd. Ali da se organizujemo na takav način da su sredstva saglasna sa ciljevima, i da se organizujemo na takav način da bismo stvorili humane odnose koji bi trebalo da postoje u budućem društvu. To bi značilo organizovati se bez centralizovanog autoriteta, bez harizmatskog vođe, na način koji u malom predstavlja ideal budućeg egalitarnog društva. Tako da čak iako sutra ili sledeće godine ne budete ostvarili neku pobedu vi ste u međuvremenu izgradili model. Vi ste postupali u skladu sa onim kako bi trebalo da izgleda buduće društvo i ostvarili nepostredno zadovoljstvo, čak iako niste ostvarili svoj krajnji cilj.

ŽV: Šta mislite o različitim pokušajima da se naučno dokaže Bakunjinova ontološka pretpostavka da sva ljudska bića imaju „instinkt za slobodu”, ne samo volju već biološku potrebu?

HZ: Zapravo, ja verujem u tu ideju, ali mislim da ne možete imati biološki dokaz za to. Morali biste da nađete gen za slobodu? Ne. Mislim da je drugi mogući način pratiti istoriju ljudskog ponašanja. Istorija ljudskog ponašanja pokazuje tu žudnju za slobodom, pokazuje da kad god su ljudi živeli pod tiranijom, oni su se odupirali tome.

Izvor: Kontrapunkt